О књизи: 2004. / Тог ведрог зимског јутра, када је власница бордела држала Меиглиново лице у својим меснатим длановима који су мирисали на парфем, девојка би радије умрла. Заклопивши очи, Меиглин је ћутке издржала, а љубавничини оцењујући прсти опипали су њену нежну младу кожу и додирнули увојке сјајне тамносмеђе косе. Не, оштри нокти који се забијају у њено тело нису били ноћна мора. Меиглин је потиснула ужас и дала све од себе да не заплаче. Само последња будала могла је да се теши надом да ће успети да сажали своју господарицу и сачува њену невиност. Иако су јој груди тек почеле да се заокружују, а кукови остали дечачки уски испод похабане сукње, један од јучерашњих посетилаца се нацерио и намигнуо јој. Меиглин је обављао још један задатак и протрчао је поред њега, зајапурен од журбе. Приметио је девојку и намигнуо јој. И домаћица је приметила његово интересовање.